Prolaznik sam samo…

Star je. Mrsav. Ima tanak zakrivljen, dugacak nos. Obucen je u crne pantalone… siroke su mu… mislim da su sve pantalone na svetu njemu velike . Kosulja je, takodje, crna. Cipele poodavno poslusno iskrivljene prema njegovom hodu.

Ravnica je svud oko njega. Kisa je padala celu bogovetnu noc, i najveci deo dana, a onda se predomislila, pa kad je odlucila da se vrati medju ptice, malo se ulenjila, i razvukla uz oranice… izmaglica je svuda po zemlji.

Brzo ce mrak.

On stoji na autobuskoj stanici. Sam.

Ja letim na biciklu kraj njega i kukuruzista, koja su svuda okolo.

U svom letu, svaki pomenuti detalj sam upila, jer on – tako obican, ceka autobus sa buketom Gladiola u ruci. Uvijene su u novinsku hartiju. To je hartija, nije papir. Ne marim za pravila.

Meni obicnoj srce puni osecanjem da ce sve biti u redu, ta slika obicnog starog coveka, koji ceka da ga autobus odveze onoj, za koju su ubrane vatreno narandzaste, ili nesigurno crvene Gladiole… sasvim je svejedno… ista je to boja. Treba mi verovati, kad o bojama govorim.