Zaljubila sam se. Naprecac. A, moze li drugacije?
Desilo se lako, neprimetno, a opet, kao grom iz vedra neba. Primer iz udzbenika.
Kada sam ga prvi put videla, eto, bas da budem iskrena, nisu mi klecnula kolena. Mada, nije on bio kriv za mirna kolena, nego sudbina. Objasnicu posle. A, opet, bio je fin kao u crno-belim filmovima. Od onih koji ostave snazan utisak.
Posto sam ja, s druge strane, od onih zamrsenih, koje se u licnost zaljubljuju, mogu da ne primetim ni trece uvo, kada me opcini karakter. Eto, takva sam. Moram da prozborim koju sa covekom, da vidim kakve ga muke muce, sta ga veseli, i, uopste, sta mu se mucka u glavi na ramenima. A to, da l’ su, recimo, ramena siroka kao sifonjer, moze da prodje neprimeceno kod mene, ako slutim da to sto stoji na tom sifonjeru zveci kao suva tikva. Posle cu da mu trazim estetske manjkavosti, i to samo da bi mi postao jos lepsi, takav nesavrsen. I samo zato. Mogu i da se zakunem. Ali necu. Sto mi neko ne bi verovao, kad se ne hvalim.
Od prvog susreta do groma, proci ce celih sest godina. Svaki susret - isti utisak: Boze, koliko je fin. Drag. I tu stanem. Uvek. Opravdanje imam. O tome, kasnije.
Ovog proleca, kad mu jeste vreme, zaljubim se najneznije sto umem. Cak, iznenadim samu sebe tolikom neznoscu.
Navede me moj put u ustanovu pod nazivom Renesansa. Romanticno zvuci, al’ nije. Nisam u Renesansu zalutala. Dosla sam sa jasnom namerom. Volim da izmamim osmeh drugima. Volim i da drugi to meni urade. E, ova Renesansa jeste takvo mesto. Tu dojem po nezan osmeh. Isprati me odatle, takodje osmeh, ali setan. Ne biram. Osmeh je osmeh. Samo kad nije kiseo. Ali, takve ni ne ubrajam u osmehe. To su grcevi, a njima u ovoj prici ne dam prostora.
U Renesansi zivi Petar Covic. Zvuci kraljevski. Petar mnogo voli moj talenat. Divi se mojim crtezima. Rekao mi je jednom da mu je mnogo krivo sto vise nije u poziciji da NAREDI (jeste, i to mu se nekad moglo) nekim direktorima da kupe od mene slike, crteze, svejedno, i da mi na taj nacin obezbedi sjajan pocetak. Rece da to tako funkcionise. Nije me slagao. Znam to i sama. Nazalost. Nema veze. Moj put je moj. Tudjim, i da je najlaksi, kako bih umela?
Ono sto Petar moze sa osamdesetosam i po godina, to je da me pita da li hocu da nacrtam jedan portret za njega. Ne trepnuvsi pristanem. O, nema pojma on koliko me obradovao. Jesam se nasmejala najsire, onako kao moja mama. I jesu mi oci zablistale, ne brinem. Ali, sve je to nista, naspram onoga sto je ostalo u meni. Nije ni vazno. Dogovorimo se lako Petar i ja da crtez uradim po fotografiji. Da, ne crtam portrete po fotografijama. Ali, na Petra Covica sam slaba, sto znaci da svi moji principi padaju u vodu.
Sa Covicem nema davljenja. Takav je to covek. Sve je tu jasno i konkretno. Sutradan, u rukama sam imala crno-belu fotografiju. Na njoj je Muskarac, u kog cu se zaljubiti, najvise pola sata, nakon sto ta ista fotografija zavrsi u tim istim rukama.
U tih, najvise pola sata, stigla sam da primetim sledece: ozbiljno lice mladog muskarca; ne visoko, a opet, celo koje odaje cvrstinu karaktera. Obrve dugcke, lepog luka, pravilne, muske. Nos kao ugradjen na to lice. Mozda malo kraci od nosa kakav se uobicajeno ocekuje u opisu lepog muskarca. Podseticu na deo moje price o tome u sta se ja zaljubljujem (!)... dakle, nos, ne veliki, ne ni mali, nego takav da jasno govori da je na licu odgovorne, ali duhovite licnosti. Dalje! Brada. Uh, brada… ta brada ima toliko skladnu liniju, da pogled, prosto, sklizne niz nju… ali, odmah pozeli da se ponovo vrati odakle je i posao… I, tako u nedogled. Usne. Ove usne su dovoljno tanke, da shvatis da rec koja preko njih sklizne, stoji cvrsto naspram bilo koga. I dovoljno su pune, da ti bude jasno da je svaka rec, izgovorena njima, najcistijeg sastava. Kosa. To je bujna kosa, uredno zacesljana od cela ka temenu. Ni crna, ni smedja. Da je tamnija, “pojela” bi svojom gustinom lice, uprkos snazi kojom ono odise. Svetlija… nemoguce je takvu zamisliti uz takvu silinu karaktera. Muskarac je podupro bradu sakom stisnutom u pesnicu. Dodatni akcenat da podcrta karakter. Ogrnut je kaputom, a pozadina je crna. Svetlo uziva na njegovom licu. Kao da ni ono ne zeli da sija bilo gde drugo. Svo je na njemu.
A oci? A oci? Cujem nestrpljivog citaoca.
E, pa tu smo! Sve gore opisano, primetila sam tek posto sam, napokon, uspela da odvojim svoje oci od njegovih. Da l’ da se usudim da krenem da ih opisujem? Nisam sigurna da cu se snaci. Ali nisam, onda, postena. To je isto kao kad bih odlucila da ih ni ne crtam, jer su previse lepe, za moje crtacko umece. To se tako ne radi. Evo, probacu.
Oci kojima je ukraseno lice sa fotogragije ne gledaju posmatraca. Zato sto je celo telo okrenuto u poluprofil. Oci prate taj pravac. One su… blage. Ali, nisu slabe. Odlucne su. Ali, nisu stroge. I tople su. Ali, ne nesigurne. Gledaju pametno. Ali, ni senke nadmenosti u njima. Ozbiljne. A, i smeskaju se… Eto, tacno sam znala da cu se zapetljati. Kako sad i ozbiljne, i smeskaju se?? Pa, lepo. U tim ocima je sve. Ne samo ovo sto sam nabrojala. Ma, kakvi! To je samo ono sto se vidi na prvi pogled. Ostalo izmice culima. To ostalo se oseca. A meni se veruje, jer, nisu svi rodjeni pod srecnom zvezdom, da bi videli te oci. Takav je zivot. E, i ja da dozivim da budem medju malobrojnima.
Ja toliko lepog muskarca u svom zivotu nisam videla. Sa mnom o lepoti, dogovorili smo se, necemo.
I? Gde je tu “kvaka”, naci ce se neko vec da pita. Ako, neka pita. Imam sta da odgovorim.
Ja sam se ovog proleca zaljubila u muskarca od osamnaest godina. Nisam pogresila kad sam rekla muskarca. Znam sta sam videla. Razlog zbog kog se moja zaljubljenost nece uzdignuti do ljubavi je uvrnuti smisao za humor zivota.
Taj isti prelepi covek, ciji portret sam crtala duze nego sto je bilo potrebe, normalno, samo da bih ga sto duze gledala, napunio je osamnaest godina 14. septembra 1940. godine. Sedamsedetjednu godinu godinu kasnije, ja znam da ce on ziveti u starackom domu Renesansa. Tamo ce me docekati svaki put sa neznim osmehom.
…………………………………………
Portret je zavrsen posle tri dana. Nacrtala sam ga tusem i perom na belom papiru. Najjednostavnije. Nisam osetila potrebu za icim drugim. Njegova lepota je, ionako, neuhvatljiva. Ili sam to ja tako sebi “objasnila”, da bih ga sto duze crtala i gledala. Hm?
Zaljubljene oci uvek su gladne. I neka ih.
Pa, prolece je!
