Misterija prasnjavog druma

Hodam bez zurbe, ne mnogo sirokim, prasnjavim putem. Nikog sem mene, i nekoliko pasa u blizini, izvrnutih u hladovini Jasike. Nisam daleko od kuce.

Pevusim. To radim uvek kad sam sama, a hodam. Ovaj put nisam previse tiha. 

Psi pored kojih prolazim, mogu da me cuju. Ne mogu sada da se setim sta sam pevala sebi, i kucicima, i drvecu, i kamencicima na putu, i puzevima (jedino ljudima ne pevam; obavezno ucutim kad naidje covek… ne volim ih/nas, i gotovo)… Sta li sam pevala? Neki Neno Belan, garant. Nema veze, seticu se. Sigurno.

Traaaaaaaa...!!

Iz daleka  kresti sirena nekog vozila. 

Zbunjena. Ne mnogo. Nedovoljno da prekinem da pevam.

Necu se okrenuti. Umem savrseno da procenim razdaljinu izmedju nekog zvuka i sebe, bez gledanja. Ovaj zvuk nije za mene. Daleko sam mu.

Hodam.

Traaaa-traaaa-traaaa!!

Glasnije = blize = pomericu se. Otkud znam, mozda sam se, u zanosu zanela previse, pa smetam vozacu… ne bi bilo prvi put. Dobro - korak, dva desno… sad nikome ne smetam, ako sam, uopste, ikome i smetala.    

Kucice ne zanima moja pesma. Ili se prave. Al’ zato, vidim, rado bi proverili sta imam u kesi… da nisu bas toliko lenji.

Traa-tra-traaaa-traaaaaa!!!

Sada solidno blizu.

Dobro, bre! Evo, bezim! Bezim! Al’, gde, aman, da  se sklonim??

Mnogo sam, bre, nervozna… primecujem to. Garant covek ni ne svira meni, a ja bih ga vec poslala gde on ne bi rado. Ma, sta me se tice. Sklonila sam se u prasincinu, dva metra od puta. Ako i nastavi da trubi, nije moja stvar…

TraaaaaaaaAAAAAA!!!!

Kamion je.

Na dva, tri metra je od mene. Kakva iritantna sirena! Da l’ je lud? Sta mu to znaci?

Bezim jos desno. Sada kucici mogu, komotno, da se posluze mesom iz moje kese, ili sa mog golog lista. Izbor ce biti samo njihov, jer, zakoracila sam medju lenju ekipu, nezgodnih tipova… 

Eto neke  vajde od vremena pre kise… i oni su smlaceni. Hvala im sto cu ipak ja pojesti komad mesa, a listovi na nogama ce ostati kakvi jesu: jaki, da svakom ko me ne zna, objasne da sam ceo zivot bila folklorasica.

Vidim – psi me danas nece rucati, i cekam da vozac iz Pakla ode svojim putem, kad!...

…Kamion me obilazi. Kroz suvozacev otvoren prozor, viri suvozaceva glava. Vlasnik glave i ja smo vrsnjaci. Kovrdzava svetlo smedja kosa. Gleda me. Mnogo je zainteresovan. 

Skrenuli su levo, jer je tu kraj prasnjavog puta, i morali su negde.  Sada mogu  jasno da vidim da me i vozac, takodje zainteresovano, gleda u retrovizoru.

Sta im je?

Da mi se nije zakacilo nesto za sandalicu, pa se vuce za mnom?

Cekaj, da mi nisu “oni” dani, pa me nekim cudom, neki detalj razotkriva? Al’ nije to. To sam pregrmela za ovaj mesec…

Moguce da sam se nesto rascupala, pa licim na idiota… ali, pobogu, pa na sta bih morala da licim, da bi mi vozac kamiona, skretao paznju na frizuru, sa stotinak metara udaljenosti?? I jos, koliki bi perfekcionista - esteta trebalo da bude ovaj vozac, da bi mu toliko smetala frizura slucajne prolaznice, koliko god bila rascupana (sto moja, pomenucu, uopste nije bila. proverila sam. cemu drugom, pa, sluze parkirani automobil??).

Ne znam sta je. Sigurno nista od pretpostavljenog, ali ne mogu da se setim sta je…

………………………………………………..

Setila sam se… pevala sam “O, kakav mesec” Djordja Marjanovica.

… kao da je to nekome bitno…

Posle kise

Add caption

Jedan sat i sest minuta, popodne. Kisa je pala pred zoru, posle mnogo zestokih dana. Mrzi nas Priroda… nedovoljno, ako mene neko pita.  Nisam htela da spavam uz kisu. Samo sam htela da je slusam. I mirisem. Glupavo telo… opet nije slusalo sta sam mu rekla. Htela sam da se druzimo kisa i ja. A, zaspala sam. Lupkala je voda iz oluka, a ja sam joj hvatala ritam; odbrojala tridesetak kapi… i, gotovo. Prebrzo.

Jedan je i sest minuta. Sve sam kupila na pijaci sta sam i htela. U stvari, to nije tacno. Uvek hocu i tresnje. Sad je sedamnaesti jul, i imam jos tristatridesetak dana da docekam nove. To nije razlog da ih ne zelim svaki dan. Ako ne racunam tresnje, sve sam kupila sta sam htela. Razmisljam o tome koliko mrzim sto mi se zalepila bluza ispod miski.

Trebalo bi da se zovem Milica. U platnenoj bluzici sa sitnim roze zvezdama, starinskom cipkicom na ramenima, besmislenim poverenjem u ljude, lepim uskim farmerkama, koznim sandalama sa Zakintosa, i hronicnim nedostatkom tresanja u organizmu, ja nisam smela drugacije da se zovem…

Vucem se. Zbog toga sto nema tresanja. I zbog nekoliko mokrih zvezdica ispod pazuha. Uobicajeno, gledam ispred sebe dok hodam. Ne ono samouvereno. Ne umem ja tako. Taj gen mi baka nije prosledila. Ne, ja gledam kao neki nesrecnik pred sebe – uglavnom u svoju obucu…

…Prolazim pored birtije, preko puta ulice, koja me plasi.  Plasi me ocaj koji vreba odatle… Znam ja sta ocaj hoce – ceka u zasedi novu dusu, da u njoj pogasi sva svetla. Bojim se mraka u dusi. Svojoj, sigurno. Ali, ni tudji me ne plasi manje.

Fale mi tresnje. Volim suve zvezde. Cujem harmoniku.

Cujem harmoniku.

Harmonika.

Gde je harmonika?

Jedan je i sest minuta. Harmonika u jedan i sest. A, ni tresanja nema. Gomila cudnih detalja u istom trenutku. Moze i cudnije…

Tarabuka. Neko je svira majstorski.

Uh, kako se strastveno vole tarabuka i harmonika! Neko drugi nije voljen…

Na red dolaze muski glasovi. Sada, u jedan i sest, postajem svesna da cujem nekoliko muskih glasova. 

Harmonika. Tarabuka. Muski glasovi. Pevanje celim srcem. Tuga je sa obe strane  ulice.

Moram da znam koju pesmu pevaju tuzni muskarci, sedamnaestog jula, u jedan i sest.

…U godini jedan dan… u godini jedan dan… u godini jedan dan… u godini jedan dan.. ponavljacu do kuce, da ni slucajno ne zaboravim… u godini jedan dan… zato sto mi se cini da bi bilo savrseno da je svet tako uredjen, da je normalno… u godini jedan dan… da sam sela za sto  ispred birtije koje se plasim, sa muskarcima… u godini jedan dan… koje ne poznajem, al’ razumem, zato sto je tuga kojom su pevali tu pesmu… u godini jedan dan… nekako cudno… u godini jedan dan… u godini jedan dan… i moja tuga… razumem je… u godini jedan dan… u godini jedan dan…

Ne razmisljam o tresnjama… u godini jedan dan.

Lepa sam sebi kad sam tuzna… u godini jedan dan.

Zvezde su moje… mokre ili suve… svuda su po meni…

U srcu mom - neotkriven cvet.

Rastes ti…

Svaki tren sam tuzan…

… uvek mislim na tebe.

Cekam na povratak tvoj,

Al’ mislim da je san…

Molim te, dodji mi ti…

… u godini jedan dan…

Kose su mi obelele,

lice mi je uvelo.

Tvoje ime spominjuci,

usne su mi izgorele…

Za ovu zelju I zivot cu dati.

Molim te, dodji mi ti…

… u godini jedan dan…

Majstor-Draga

                                                                    

Doslo meni jednom, tako iznenada, da bih htela da imam sesiric. Lep letnji, onako, vise za devojcice… Sara Kej fazon. Pomislim - imam sve sto mi treba: sivacu masinu, onu lepu staru Singericu, sa onim tockom i nekim zlatnim slovima i slikama ukrasenu svu.

Dalje, imam mamu da ocas-posla od nekoliko besmislenih krpica sklopi sta pozelim. To “ocas-posla” samo mama zna kol’ko izgubljenih zivaca kosta, jer nasa Singerica je obolela od Alchajmera, pa sve teze shvata sta se od nje ocekuje kad mama besno zavrti tocak, pa krene da siluje onu papucicu… a, kad konac krene da se mrsi, tu psovke dobijaju deminutivni oblik, pa se tako redjaju krvavo detence, i sunasce, pa sisica, … bozemioprosti, da ne redjam dalje. Ali, na to smo svi davno navikli, pa ne bismo ni voleli da je drugacije.

Za tu avanturu, osim obolele masine i besne mame, naravno, imam ja i materijal. Lep, na roze-plavi karo, a jos i pacvork. Bolje ne moze. Ali, dzaba bi sve ovo bilo da nije deke. Da, da, deke. Mog deke, u Obrenovcu, a i sire, po znanju i postenju poznatijeg kao majstor-Draga. Ne, nije deka tu da bi sitnim popravkama fol doterao staru gospodjicu Singer u red, a zapravo je sarmirao. Ni da bi skuvao majstorsku kafu sekund pre nego sto zajapurenoj mami eksplodira glava. Nista od toga deka za sesiric, odnosno za mene, u ovoj prici nece uciniti.

Tacnije, deka nije ni postojao u mom planu u vezi sa ovim modnim hirom. Ali, kada sam se tog usijanog julskog popodneva pojavila u kuhinji (centralnom mestu svih najvaznijih desavanja), noseci onaj fini pacvork, i izgovorila toboze opustenim tonom, kako bih da sasijem (da, kao ja cu to) sesiric, i eto, cisto da pitam mamu da nema sta protiv da sednem za masinu, osim maminog standardnog:

-Znas da masina odavno ne radi…

dobijem i dekino, navodno bez predumisljaja pitanje:

-A, kako ces to?

Nasednem.

Kazem samouvereno:

-Ma, samo caskom iskrojim krug i dva pravougaonika, jedan manji, jedan veci i to je to.

I ugledam deku, starog majstor- Dragu, staru skolu koja ne poznaje: opusteno, caskom, trte, mrte, kako se pretvorio u sumnju glavom i bradom, i to samo jednim pokretom glave uz stisnute usne.

Kaze deka:

-Ih, Goco, sreco dekina, nije to tek tako. Kako ti mislis to bez konusa?

Ja vec potonula. Pa, kako glupaca konus da zaboravim da kupim??! E, to bas lici na mene!

Kad ce ti deka:

-Prvo moramo da znamo koliki je FI od danceta?.

Ja u shoku, pitam se zasto meni niko nije rekao da je deka ucio Nemacki! I zasto je bas sad odabrao da njime progovori!

Aaa, setim se ja! Nije Nemacki. Madjarski je. Imao je deka u mladosti avanturu sa onom Madjaricom, zbog koje ga baka zamalo ostavila, pa je sigurno tad naucio… ali, otkud sad?! I zasto o sesiricu deka prica na Madjarskom?!

Malo mi se zavrti u glavi, te sednem. Deka samo redja, a ja  hipnotisano prinesem olovku i papir, ko-velim da predjemo na crtez, tu sam jaca.

Kad, deka bas to i hteo! Razleteo se majstor po onom papiru, pa malo brojevi, pa malo slova. Pogleda me onim svojim mudrim plavim ocima i pita, a podrazumeva:”Svacas?”. Shvatam, deko, da verujes da svacam samo zato sto me mnogo volis. Vidim ja kol’ko je tu sati, tj. da treba da klimam glavom, a ljubav deke prema unuci ce se pobrinuti za sve ostalo.

Mama na sve ovo gleda na svoj nacin, pa u tisini vadi gomilu vesa da ga na brzaka ispegla, za ta dva, tri sata dok mi, caskom nacrtamo tehnicki crtez za roze-plavi sesiric.

Da sam razumela sta deka prica - nisam. Da sam se trudila da razumem- jesam. I to je bilo sasvim dovoljno da deka opet oseti ono davno zaboravljeno zadovoljstvo razmisljanja u brojevima.

Bilo je tu i gresaka, i onog dekinog zbunjenog ceskanja po glavi, uz poznato:”Uh, majku mu, kako nije?”, i dima od dekinih jakih cigareta, pomesanog sa najlepsim mirisom - vesa koji se pegla.

Ali vise od svega, kuhinjom je zavladalo zadovoljstvo. Nije bitno ni cije, ni kakvo. Bilo ga je toliko da nije moglo da mi se ne ureze za ceo zivot.

Kada je deka procenio da SMO sve uradili kako je trebalo, ostalo je bilo jos da se mama posteno isvadja sa Bogom, i da bogovski prebije staru Singericu. Masina ce se u jednom trenutku vec setiti sta joj je posao, a ja cu postati ponosni vlasnik unikatnog letnjeg sesira, model “Hvala ti, deko” za sezonu leto 2003. pa za-navek.

Krajnje je nebitno sto SMO pogresili negde u proracunu i sto sesiric nije bio za upotrebu koju mu naziv podrazumeva.

Vaznije je da deke vise nema. 

Mama vise ne seda za masinu.

A ja - jos uvek imam snit za sesiric.

I puno srce.