Vazne stvari

 

                                          

Sa pet godina, bila sam sigurna da je vazno da savladam jos neke vestine, koje svaki covek mora da zna.

Nije bilo u pitanju ucenje citanja, vezivanja pertli, stavljanja hrane u sopstvena usta, sopstvenom rukom i dodeljenom-mi-kasikom. To sam vec bila obavila.

Vrlo dobro sam, takodje, naucena do tog uzrasta i da kazem komsijama -Dobar dan-, mada sam se uvek stidela. U stvari, za mene je u tom konvencionalnom pozdravljanju odraslih, bilo neceg vrlo neprijatnog. Vise bi mi prijalo obicno -Zdravo-, ili, najprirodnije - osmeh, bez reci… ili samo smesak, u slucaju losijeg raspolozenja. Ali, to nije dolazilo u obzir. To su odrasli - sve neki obziri i nedolazenje u njih…

Sa drugarima tu nije bilo problema. Nikakav pozdrav nije ni bio potreban. Najjednostavnije, igra ti se - pridjes, i - igras se.

Eto, radila sam, uglavnom, sta veliki kazu; sa voljom ili bez nje.

A, zeljene vestine…

Prvo, valjalo je nauciti crtati zvezdu. Ne nebesku, pa sjajnu. Nego petokraku, i to iz jednog poteza. U trenutku dok ovo pisem, posle 26 godina, shvatam da ta zelja ni malo nije neobjasnjiva. Detinjstvovala sam u vreme kada je neopisivo opasno bilo reci da ne volis Tita. Mada, sta sam kog djavola imala pa da ga volim ili ne, ali ‘ajde ’82., ’83. cik - nemoj. I, sta sam drugo mogla, nego da ne cackam mecku. Otkud sam ja znala da l’ postoji ili ne, zatvor za petogodisnje mangupe hladnog srca. Tim pitanjima se nisam bavila, vec vaznijim od svih: kako nactrati petokraku, i, u slucaju opasnosti jednim jedinim potezom, iz zgloba, pruziti dokaz ljubavi prema malom siromasku sa koritom umesto sanki. Ma, na kraju krajeva priznacu: ja sam malog volela, cak i kad sam shvatila da je on, ustvri, deda, i to ne moj. A petokraku, sigurna sam, nisam zelela da crtam iz straha bilo kakvog, vec iz ljubavi - ciste, decije. Pa sta?!

Jedna pristojna, lepo vaspitana, prosecna petogodisnja devojcica, imala je da nauci da zvizdi… ukoliko to vec nije do tada. Nije da sam to videla od svojih drugara iz obdanista, ili od starije sestre. Mislim da nisam. Nemam takvu sliku u secanju. Ali, meni je to bilo vazno. Pucila sam ustasca, fijukala kroz njih, neprekidno, dok ne zabole. Onda jednom, vise slucajno, kroz rumena usta, izlete fini, visok, prodoran ton. O, to je bila radost! Od tada, stalno zvizducem. Volim.

U savrsenu sliku, koja prikazuje devojcicu dok crta na plocniku ispred zgrade, napucenih usta koja zvizducu nesto veselo, treba docrtati bicikl, nemarno, ili ne bas nemarno odlozen odmah pored. Jasno - treci zadatak je tu. Obuzdati gvozdenog ponija. E, to nije islo lako, a ni brzo… ko bi znao zasto baka i mama nisu mislile da je voznja bicikla nesto sto bih ja mogla, eventualno, da zelim. A, ja - uh, kad bi mi ljudi citali misli… teska na izgovaranju zelja. Cekala sam, i cekala, i, onako usput rasla. I cutala. Za to vreme moja sestra je naucila da vozi bajs, dobila poniku od tetka Mare, a ja - stidela se. Stidela se jer sam vec imala 14 godina, a nisam znala da radim ono sto je trebalo da naucim sa pet godina. Ja sam to krila od svih. Ipak, nisam propustila priliku, kada smo otisli kod rodjaka na selo, da zgrabim deciji bajs, i da - kobila, krenem da silujem dvotockasa sa pomocnim tockicima, ali malo podignutim, jer su brat (3,5) i sestra (7), vec uveliko vozili na dva tocka, a pomocni im nisu smetali. Sve sam ja to, normalno, izvela u tajnosti… tako sam mislila. 
Pobrljala sam po tanjiru, kao rucala sam, sacekala da najnaivniji medju nama (po pravilu moja baka) zapocne ogovaranje  familije, i isunjala se dograbivsi cetvorotockasa. Izbeci cu opisivanje prizora koji sam priredila rodbini; toliko dostojanstva imam. Ma, naravno da su me gledali iz kuce, ne verujuci sopstvenim ocima. Pred njima se odigravala cirkuska tacka. Prizor za nezaborav. 
Ravnoteza je uspostavljena; nogavice mojih divnih bledih Wrangler farmerki su isprljane, sto ce posluziti kao dokaz dok se u ponedeljak u skoli "nehajno" budem prenemagala kako mi je krivo sto sam isprljala farmerke vozeci bajs! Ne vidi se po fleci od lanca da li sam vozila 18 kilometara, ili tek dvadesetak metara. Vozila sam.

Ja cu odistinski da pocnem da jezdim na onoj istoj sestrinoj ponikici, tek 5, 6 godina kasnije, koliko ce mi biti potrebno da se oporavim od familijarnog odusevljenja priredjenom komedijom. 
 Bilo je prelepo prolece. Cesto je nestajalo struje u celom gradu. Cule su se, povremeno, sirene da nas upozore da imamo neprijatelje na nebu. Grad je bio prilicno prazan. Dakle, savrseni uslovi da ispunim srcu zelju, i poletim na dva tocka. Tako sam i uradila. Jednostavno, sela, i - krenula… I, to odmah ulicama svog grada. Kakav osecaj!...

To je bilo to- postala sam covek. Sta sam vise od sebe mogla da trazim.

Savrsena slika je gotova:

Sedam na bajs, slusalice su u usima, melodija za zvizdanje je odabrana, a u rukama vestina da nacrtam i mnogo vise od zvezde…

Stvarno savrsena slika.