Majstor-Draga

                                                                    

Doslo meni jednom, tako iznenada, da bih htela da imam sesiric. Lep letnji, onako, vise za devojcice… Sara Kej fazon. Pomislim - imam sve sto mi treba: sivacu masinu, onu lepu staru Singericu, sa onim tockom i nekim zlatnim slovima i slikama ukrasenu svu.

Dalje, imam mamu da ocas-posla od nekoliko besmislenih krpica sklopi sta pozelim. To “ocas-posla” samo mama zna kol’ko izgubljenih zivaca kosta, jer nasa Singerica je obolela od Alchajmera, pa sve teze shvata sta se od nje ocekuje kad mama besno zavrti tocak, pa krene da siluje onu papucicu… a, kad konac krene da se mrsi, tu psovke dobijaju deminutivni oblik, pa se tako redjaju krvavo detence, i sunasce, pa sisica, … bozemioprosti, da ne redjam dalje. Ali, na to smo svi davno navikli, pa ne bismo ni voleli da je drugacije.

Za tu avanturu, osim obolele masine i besne mame, naravno, imam ja i materijal. Lep, na roze-plavi karo, a jos i pacvork. Bolje ne moze. Ali, dzaba bi sve ovo bilo da nije deke. Da, da, deke. Mog deke, u Obrenovcu, a i sire, po znanju i postenju poznatijeg kao majstor-Draga. Ne, nije deka tu da bi sitnim popravkama fol doterao staru gospodjicu Singer u red, a zapravo je sarmirao. Ni da bi skuvao majstorsku kafu sekund pre nego sto zajapurenoj mami eksplodira glava. Nista od toga deka za sesiric, odnosno za mene, u ovoj prici nece uciniti.

Tacnije, deka nije ni postojao u mom planu u vezi sa ovim modnim hirom. Ali, kada sam se tog usijanog julskog popodneva pojavila u kuhinji (centralnom mestu svih najvaznijih desavanja), noseci onaj fini pacvork, i izgovorila toboze opustenim tonom, kako bih da sasijem (da, kao ja cu to) sesiric, i eto, cisto da pitam mamu da nema sta protiv da sednem za masinu, osim maminog standardnog:

-Znas da masina odavno ne radi…

dobijem i dekino, navodno bez predumisljaja pitanje:

-A, kako ces to?

Nasednem.

Kazem samouvereno:

-Ma, samo caskom iskrojim krug i dva pravougaonika, jedan manji, jedan veci i to je to.

I ugledam deku, starog majstor- Dragu, staru skolu koja ne poznaje: opusteno, caskom, trte, mrte, kako se pretvorio u sumnju glavom i bradom, i to samo jednim pokretom glave uz stisnute usne.

Kaze deka:

-Ih, Goco, sreco dekina, nije to tek tako. Kako ti mislis to bez konusa?

Ja vec potonula. Pa, kako glupaca konus da zaboravim da kupim??! E, to bas lici na mene!

Kad ce ti deka:

-Prvo moramo da znamo koliki je FI od danceta?.

Ja u shoku, pitam se zasto meni niko nije rekao da je deka ucio Nemacki! I zasto je bas sad odabrao da njime progovori!

Aaa, setim se ja! Nije Nemacki. Madjarski je. Imao je deka u mladosti avanturu sa onom Madjaricom, zbog koje ga baka zamalo ostavila, pa je sigurno tad naucio… ali, otkud sad?! I zasto o sesiricu deka prica na Madjarskom?!

Malo mi se zavrti u glavi, te sednem. Deka samo redja, a ja  hipnotisano prinesem olovku i papir, ko-velim da predjemo na crtez, tu sam jaca.

Kad, deka bas to i hteo! Razleteo se majstor po onom papiru, pa malo brojevi, pa malo slova. Pogleda me onim svojim mudrim plavim ocima i pita, a podrazumeva:”Svacas?”. Shvatam, deko, da verujes da svacam samo zato sto me mnogo volis. Vidim ja kol’ko je tu sati, tj. da treba da klimam glavom, a ljubav deke prema unuci ce se pobrinuti za sve ostalo.

Mama na sve ovo gleda na svoj nacin, pa u tisini vadi gomilu vesa da ga na brzaka ispegla, za ta dva, tri sata dok mi, caskom nacrtamo tehnicki crtez za roze-plavi sesiric.

Da sam razumela sta deka prica - nisam. Da sam se trudila da razumem- jesam. I to je bilo sasvim dovoljno da deka opet oseti ono davno zaboravljeno zadovoljstvo razmisljanja u brojevima.

Bilo je tu i gresaka, i onog dekinog zbunjenog ceskanja po glavi, uz poznato:”Uh, majku mu, kako nije?”, i dima od dekinih jakih cigareta, pomesanog sa najlepsim mirisom - vesa koji se pegla.

Ali vise od svega, kuhinjom je zavladalo zadovoljstvo. Nije bitno ni cije, ni kakvo. Bilo ga je toliko da nije moglo da mi se ne ureze za ceo zivot.

Kada je deka procenio da SMO sve uradili kako je trebalo, ostalo je bilo jos da se mama posteno isvadja sa Bogom, i da bogovski prebije staru Singericu. Masina ce se u jednom trenutku vec setiti sta joj je posao, a ja cu postati ponosni vlasnik unikatnog letnjeg sesira, model “Hvala ti, deko” za sezonu leto 2003. pa za-navek.

Krajnje je nebitno sto SMO pogresili negde u proracunu i sto sesiric nije bio za upotrebu koju mu naziv podrazumeva.

Vaznije je da deke vise nema. 

Mama vise ne seda za masinu.

A ja - jos uvek imam snit za sesiric.

I puno srce.