 |
| Add caption |
Jedan sat i sest minuta, popodne. Kisa je pala pred zoru, posle mnogo zestokih dana. Mrzi nas Priroda… nedovoljno, ako mene neko pita. Nisam htela da spavam uz kisu. Samo sam htela da je slusam. I mirisem. Glupavo telo… opet nije slusalo sta sam mu rekla. Htela sam da se druzimo kisa i ja. A, zaspala sam. Lupkala je voda iz oluka, a ja sam joj hvatala ritam; odbrojala tridesetak kapi… i, gotovo. Prebrzo.
Jedan je i sest minuta. Sve sam kupila na pijaci sta sam i htela. U stvari, to nije tacno. Uvek hocu i tresnje. Sad je sedamnaesti jul, i imam jos tristatridesetak dana da docekam nove. To nije razlog da ih ne zelim svaki dan. Ako ne racunam tresnje, sve sam kupila sta sam htela. Razmisljam o tome koliko mrzim sto mi se zalepila bluza ispod miski.
Trebalo bi da se zovem Milica. U platnenoj bluzici sa sitnim roze zvezdama, starinskom cipkicom na ramenima, besmislenim poverenjem u ljude, lepim uskim farmerkama, koznim sandalama sa Zakintosa, i hronicnim nedostatkom tresanja u organizmu, ja nisam smela drugacije da se zovem…
Vucem se. Zbog toga sto nema tresanja. I zbog nekoliko mokrih zvezdica ispod pazuha. Uobicajeno, gledam ispred sebe dok hodam. Ne ono samouvereno. Ne umem ja tako. Taj gen mi baka nije prosledila. Ne, ja gledam kao neki nesrecnik pred sebe – uglavnom u svoju obucu…
…Prolazim pored birtije, preko puta ulice, koja me plasi. Plasi me ocaj koji vreba odatle… Znam ja sta ocaj hoce – ceka u zasedi novu dusu, da u njoj pogasi sva svetla. Bojim se mraka u dusi. Svojoj, sigurno. Ali, ni tudji me ne plasi manje.
Fale mi tresnje. Volim suve zvezde. Cujem harmoniku.
Cujem harmoniku.
Harmonika.
Gde je harmonika?
Jedan je i sest minuta. Harmonika u jedan i sest. A, ni tresanja nema. Gomila cudnih detalja u istom trenutku. Moze i cudnije…
Tarabuka. Neko je svira majstorski.
Uh, kako se strastveno vole tarabuka i harmonika! Neko drugi nije voljen…
Na red dolaze muski glasovi. Sada, u jedan i sest, postajem svesna da cujem nekoliko muskih glasova.
Harmonika. Tarabuka. Muski glasovi. Pevanje celim srcem. Tuga je sa obe strane ulice.
Moram da znam koju pesmu pevaju tuzni muskarci, sedamnaestog jula, u jedan i sest.
…U godini jedan dan… u godini jedan dan… u godini jedan dan… u godini jedan dan.. ponavljacu do kuce, da ni slucajno ne zaboravim… u godini jedan dan… zato sto mi se cini da bi bilo savrseno da je svet tako uredjen, da je normalno… u godini jedan dan… da sam sela za sto ispred birtije koje se plasim, sa muskarcima… u godini jedan dan… koje ne poznajem, al’ razumem, zato sto je tuga kojom su pevali tu pesmu… u godini jedan dan… nekako cudno… u godini jedan dan… u godini jedan dan… i moja tuga… razumem je… u godini jedan dan… u godini jedan dan…
Ne razmisljam o tresnjama… u godini jedan dan.
Lepa sam sebi kad sam tuzna… u godini jedan dan.
Zvezde su moje… mokre ili suve… svuda su po meni…
U srcu mom - neotkriven cvet.
Rastes ti…
Svaki tren sam tuzan…
… uvek mislim na tebe.
Cekam na povratak tvoj,
Al’ mislim da je san…
Molim te, dodji mi ti…
… u godini jedan dan…
Kose su mi obelele,
lice mi je uvelo.
Tvoje ime spominjuci,
usne su mi izgorele…
Za ovu zelju I zivot cu dati.
Molim te, dodji mi ti…
… u godini jedan dan…
Нема коментара:
Постави коментар