Misterija prasnjavog druma

Hodam bez zurbe, ne mnogo sirokim, prasnjavim putem. Nikog sem mene, i nekoliko pasa u blizini, izvrnutih u hladovini Jasike. Nisam daleko od kuce.

Pevusim. To radim uvek kad sam sama, a hodam. Ovaj put nisam previse tiha. 

Psi pored kojih prolazim, mogu da me cuju. Ne mogu sada da se setim sta sam pevala sebi, i kucicima, i drvecu, i kamencicima na putu, i puzevima (jedino ljudima ne pevam; obavezno ucutim kad naidje covek… ne volim ih/nas, i gotovo)… Sta li sam pevala? Neki Neno Belan, garant. Nema veze, seticu se. Sigurno.

Traaaaaaaa...!!

Iz daleka  kresti sirena nekog vozila. 

Zbunjena. Ne mnogo. Nedovoljno da prekinem da pevam.

Necu se okrenuti. Umem savrseno da procenim razdaljinu izmedju nekog zvuka i sebe, bez gledanja. Ovaj zvuk nije za mene. Daleko sam mu.

Hodam.

Traaaa-traaaa-traaaa!!

Glasnije = blize = pomericu se. Otkud znam, mozda sam se, u zanosu zanela previse, pa smetam vozacu… ne bi bilo prvi put. Dobro - korak, dva desno… sad nikome ne smetam, ako sam, uopste, ikome i smetala.    

Kucice ne zanima moja pesma. Ili se prave. Al’ zato, vidim, rado bi proverili sta imam u kesi… da nisu bas toliko lenji.

Traa-tra-traaaa-traaaaaa!!!

Sada solidno blizu.

Dobro, bre! Evo, bezim! Bezim! Al’, gde, aman, da  se sklonim??

Mnogo sam, bre, nervozna… primecujem to. Garant covek ni ne svira meni, a ja bih ga vec poslala gde on ne bi rado. Ma, sta me se tice. Sklonila sam se u prasincinu, dva metra od puta. Ako i nastavi da trubi, nije moja stvar…

TraaaaaaaaAAAAAA!!!!

Kamion je.

Na dva, tri metra je od mene. Kakva iritantna sirena! Da l’ je lud? Sta mu to znaci?

Bezim jos desno. Sada kucici mogu, komotno, da se posluze mesom iz moje kese, ili sa mog golog lista. Izbor ce biti samo njihov, jer, zakoracila sam medju lenju ekipu, nezgodnih tipova… 

Eto neke  vajde od vremena pre kise… i oni su smlaceni. Hvala im sto cu ipak ja pojesti komad mesa, a listovi na nogama ce ostati kakvi jesu: jaki, da svakom ko me ne zna, objasne da sam ceo zivot bila folklorasica.

Vidim – psi me danas nece rucati, i cekam da vozac iz Pakla ode svojim putem, kad!...

…Kamion me obilazi. Kroz suvozacev otvoren prozor, viri suvozaceva glava. Vlasnik glave i ja smo vrsnjaci. Kovrdzava svetlo smedja kosa. Gleda me. Mnogo je zainteresovan. 

Skrenuli su levo, jer je tu kraj prasnjavog puta, i morali su negde.  Sada mogu  jasno da vidim da me i vozac, takodje zainteresovano, gleda u retrovizoru.

Sta im je?

Da mi se nije zakacilo nesto za sandalicu, pa se vuce za mnom?

Cekaj, da mi nisu “oni” dani, pa me nekim cudom, neki detalj razotkriva? Al’ nije to. To sam pregrmela za ovaj mesec…

Moguce da sam se nesto rascupala, pa licim na idiota… ali, pobogu, pa na sta bih morala da licim, da bi mi vozac kamiona, skretao paznju na frizuru, sa stotinak metara udaljenosti?? I jos, koliki bi perfekcionista - esteta trebalo da bude ovaj vozac, da bi mu toliko smetala frizura slucajne prolaznice, koliko god bila rascupana (sto moja, pomenucu, uopste nije bila. proverila sam. cemu drugom, pa, sluze parkirani automobil??).

Ne znam sta je. Sigurno nista od pretpostavljenog, ali ne mogu da se setim sta je…

………………………………………………..

Setila sam se… pevala sam “O, kakav mesec” Djordja Marjanovica.

… kao da je to nekome bitno…